Златни прах ове ноћи са неба пада

Драгане Песниче и Вилењаче, где си нам сада?

.

Да ли се твоја душа вије око књига у Акаши небеској

Или је твој онострани поглед уперен на нас

И можда нам сад и овде, шапућеш на уво

Да у писању и рисању потражимо спас

.

Да ли летиш сада на крилима Плавих и Белих вилењака

Или су те можда твоји галебови са Дунава однели

На крилима својим изнад меких облака

.

Да ли те је дочекао анђео на дуги, што спаја небо и земљу

Или си можда већ дуго био очекиван раширених руку

На небеском трему

.

Слушам по ко  зна који пут твоју песму: ” Господе, мој Господе!”

И тражим одговор у твојим речима за ова зла времена

Кад се сваким јутром нешто у народу и свету мења

Док већина дрема или спава, а све мање будних

Гледамо и чудимо се догађајима чудним…

.

Драгане, наш Песниче, Вилењаче

Од туге ми срце снажно удара и … прескаче.

Да ли ти је душа нашла мир?

Или си сада у друштву наших Белих Богова, позван на духовни пир

(разјасница: ,,на небеском трему –тераса са кровом)

 .

Сa поштовањем, Роса

 .

 

О Роси Олсен, наш Песник, Драган Симовић,  3.септембра, 2016.године је забележио:  

„Ниједна птица, ниједно биће, ниједан човек не може да опстане изван свог јата.
Изван свог јата, изван свог племена, изван свог рода, изван своје културе и својега језика.
Само у свом јату, само у свом племену, само у окружењу блиских и сродних душа, гле, ми ћемо моћи да се развијемо у здраву, јаку, снажну, самосвесну и самобитну личност.
Колико је сродних душа око нас, толико је и снаге у нама!
До мене је стигло писмо, писано срцем и душом, једне дивне и честите Србкиње, из Лесковца, која више од тридесет година обитава и ради у Данској.
Она је свих ових година, како ми пише, трагала за собом, трагала за својим прецима и коренима, трагала за својим душевним, духовним и звезданим јатом.
И још каже, смерно и чедно, да је после толико лутања и трагања – најзад! – међу нама, нама окупљеним око Србског журнала, пронашла своје јато, пронашла оно што је све ово минуло време негде другде тражила.
Роса је захваљујући текстовима, записима и песмама на Србском журналу, сазнала ко је, чија је, одакле је пошла, куда и зашто иде…
Она нас, све нас, доживљава као свој род рођени, доживљава као браћу и сестре, доживљава као своје божанско и звездано јато.
А ја бих додао: Роса је, после буђења и освешћивања, од обичне Србкиње постала Бела Србкиња.

Нека је радосна, дивотна и благословена!“