У позну јесен, мени је одувек  најтеже бивало. Тада

имам осећај да умирем, да одлазим у вечиту таму и

студен, да ми се мрзне душа и леди унутарње биће. Од

Божића је некако лакше. Али од Лучиндана до Божића

-то су муке праисконске! Чини ми се да ме нигде нема

.ни у овоме свету нити у иним световима.

Само да издржимо до Савиндана, говорио сам Владану,

само да прегрмимо зиму. А онда смо на коњу

крилатоме, на Пегазу од праискони, али, ваљало је све

то живети – из дана у дан, из часа у час. Из трена у

трен, када је сваки дан дуг као столеће.

.

.

Из  Духа праисконог

.

И гле!

Избивам из таме

На пропланак ума

И видим и познам

Снова рођеног себе

Из Духа праисконог

.

.

Шутња Правасељене

.

Све је већ

Испричано Давно

И само шутња још

Истина једина бива

У срцу Правасељене

.

.

Певач Праискуствени

.

И гле! Долазим

Из сна

Праискуственог

Рођен из утробе

Прамајке Васељене

.

Тијање, пролеће 2003. г