Позна јесен и зима у Крњачи – благи Боже! Како је тужно и сетно,

и болно и суморно, овде на Дунаву, а у равници! Крњача је тамница,

кад се у позну јесен спусте магле и ударе кише мутне и сипљиве.

Свуда око мене осећаш дах и задах мочваре, тешке и убиствене и

прадревне мочваре. И чини ти се, да и сам одишеш мочваром, и да

ћеш се поништити у мочвари Крњачкој, као да те никада и није

било. И рекох себи: боље је и један једини дан бити орао, него

тисућу година жаба у Крњачи.

.

И сневао сам ноћима један дивотан сан: ја, орао од праискони, у

кругу лучезарном, у предивној светлости оностраној, летим високо

понад облака и стена, ка Мајци својој Васељени и Оцу својему

Праискону. Летим, и летим, кроз векове и светове, и не сустајем, и

не одустајем, и бивам и обитавам у вечности.

.

Тијање, 2003. године