Присетих се, гле! и дивног лета давнашњег, на потоцима подно Небешке.

Обитавао сам тада, са Анђелком и Боришом, у брдима празавичајним, у дивотним

брдима праисконим. У то време, трагао сам, на свом унутарњем путу, за Светим

Пехаром  од праискони. Било је то, уистини, тајносано путовање световима

оностраним, трагање за нечим што је у самоме језгру прабитија мога.

Сећам се, да сам у једном трену, на слаповима потока, изненада утихнуо и

прешао праг оностраног, угледавши Свети Пехар на Праизвору дивотне  Светлости.

А након овог јасновиђења, наједном сам се пренуо, обревши се у простору праисконски

 зелене букове шуме. Расплакао сам се од радости и милине, као кад човек луталица, иза

 векова лутања и трагања, изненада угледа давно напуштени родитељски дом. 

То лето са Анђелком и Боришом, проведено у брдима, остаће уписано у праискону

за све векове минуле и будуће, а не знам што!

Тијање, 2003. године