У деветнаестом веку, живео је један Бели Србин, рођен на почетку столећа у једном сремачком селу, по имену Ђорђе Марковић Кодер. Он бејаше веома учен и образован.

Похађао је највише и најбоље школе у аустро-угарском царству тога времена. Говорио је двадесетак, што древних што савремених језика, а, можда, и више!

Иако бејаше један од најобразованијих Европљана тога доба, њега, ипак, стрпаше у лудницу!

Зашто се Бели Србин Ђорђе Марковић Кодер обрео у лудници? Зато што је најбоље године свог живота посветио истраживањима вилинског и вилењачког света, и зато што је говорио о повезаности Расе Белих Срба са Расом Плавих Вилењака.

Да је Кодер заиста радио посвећенички на том пољу, доказ су његова песничка, књижевна, преводилачка и ина списатељска дела.

Написао је неколико књига о вилама и вилењацима; пописао је све вилинске и вилењачке родове; обрадио је речник вилинских и вилењачких имена и, надасве, приредио је први речник тајинственог вилинског и вилењачког језика.

Ово је скривени животопис Ђорђа Марковића Кодера, јер у званичним књижевничким енциклопедијама тога нема.

У званичним енциклопедијама пише само оно што су ћесарски цензори одобрили.

После Кодерове смрти (а умро је крајем деветнаестог века), уништено је на десетине његових веома вредних књига у рукопису.

Кодеров обиман преводилачки и књижевнички рад о вилинском и вилењачком свету преживео је само у деловима, у фрагментима.

Прикупљању и обрађивању преживелих Кодерових листова из вилинског и вилењачког опуса, посветио се, седамдесетих година прошлог века, књижевник Божо Вукадиновић, који је намеравао да објави књижевну и теоретску студију о вилинском свету и језику вила и вилењака у делима Ђођа Марковића Кодера.

А онда је, једног дана, некако изненада, на путу према Кодеровом родном селу, погинуо Божо Вукадиновић!

Докле је Божо Вукадиновић стигао у свом истраживачком раду – не знам!

Али, поуздано знам, да је, уистини, темељно и посвећенички радио на томе.

Знам поуздано, зато што сам се у то доба дружио са Божовим млађим братом, Чедом Вукадиновићем, који је, такође, песник.

Чедо ми је, неко кратко време по Божовој смрти, показао Божов рукопис о Кодеру.

Зашто овде пишем о Ђорђу Марковићу Кодеру? Зато што је Кодер родоначелник – не само у нас, већ и у свету – на истраживачком пољу вилинског и вилењачког језика. Толкин је, бесумње, чуо за Кодера.

Морао је чути! Вероватно је, неким тајним путима, и дошао до његових списа!

Јер знамо – и то поуздано знамо – да је Толкин, почетком двадесетог века, темељноистраживао србско предање, српску епику, србски мит и, надасве, србски језик.

Уверен сам – а то сам и у Акаши потврдио – да је Толкин и вилински језик открио преко Ђођа Марковића Кодера.

Упоредите Кодерову судбину, са судбином свих оних знаменитих Белих Срба и Белих Србкиња који су радили на откривању ведсрбске тајне повеснице.

Кодер је последње године свог овоземаљског живота проживео као скитница и просјак.

Обитавао је у неким напуштеним салашима и колибама по Срему и Бачкој.

Живео је од милостиње оближњих сељана.

Није боље судбине и среће био ни Милош Милојевић.

И, наравно, ни Олга Луковић Пјановић не бејаше боље судбине и среће!

Сви знаменити Бели Срби и Беле Србкиње (а овде бих споменуо и Милицу Стојадиновић Србкињу, фрушкогорску песничку вилу) имају сличну – а, можда,и истоветну – судбину: бивају оспоравани и понижавани од својега Рода.

Е, видите, то је управо оно што ја зовем Србским Усудом! Но, и с тим је завршено.

У Дану Сварога све ће бити другачије, лепше и дивотније.

 

Драган Симовић

 

Несхваћени поета из Срема Ђорђе Марковић Кодер, песник и преводилац (ВИДЕО)