Путујући земљом Тијањском, у праскозорје од праискони, наиђе певач јасновиди

на браћу своју што у опсени обитаваху, и рече им:

– Хајде да диванимо о Ч о в е к у!

Човек је једна чесност и дивота разапета између природе и Бога.

Када се човек повије, онда је Син природе; а када се усправи тада је Син Божији.

Страх га вуче надоле, љубав га узноси нагоре.

Што је већи страх, све је мања љубав; а што је већа љубав, све мањи је страх.

Највећа љубав поништава опсену страха.

Браћо, будите човек што живи Истину и Љубав,

и Бог ће се у ваше суштаство настанити, и бићете као Бог!

.

.

(Приредио ВП)

-наставиће се-