Повео сам давно ту погнуту сенку,

а да сам то хтео, у оној гори,

познао грожђе, ноћ, и теревенку,

и поток, што сад, место нас, жубори.

 .

И, тако без туге,

очи су ми мутне од неке боље, дуге.

И, тако, без блуди,

на уснама ми горка трулост руди.

 .

Лутам још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

 .

Већ давно приметих да се, све, разлива,

што на брда зидам, из вода и облака,

и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,

да ме љубав слаби, до слабости зрака,

провидна и лака.