Знам да ми у косу,

по зори руменотамној,

туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.

А да веселости мојој, чилој и помамној,

две заспале, болне, дојке не дају

да се гласним криком баци по трешњама,

што ми остадоше у завичају.

 .

И, место да водим, погледом зеленим,

као пре, реку што се слива,

да скачем, ко Месец, по горама пустим,

и зажарене шуме да потпирим,

сад, плавим и густим,

снегом и ледом, смешећи се, мирним

све што се збива.

 .

И, тако, без веза,

стеже ме, ипак, родна, болна, језа.

И, тако, без дома,

ипак ће ми судба постати питома.

 .

Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,

туђом је руком, све то, по мени разасуто.

Знам, полако идем у једну патњу, дугу,

и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

.

-слика – Лобен Пашкулски-