А место свог живота, давно живим,

буре и сенке грозних винограда.

Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

болесну неку младост, без престанка;

тек рођењем дошлу,

са расутим лишћем, што, са гробом Бранка,

на мој живот пада.

 .

И, тако, без гроба,

веселост је нека, у мени, ругоба.

И, тако без тела,

душа ми је невидљива, и невесела.

 .

Једног пролећа, и ја сам горко знао

да, кроз свирале девојачког ребра, здравље

дајем.

И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,

наг, на дну неба, опивши се завичајем.

 .

И, тако, без лица,

на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.

И, тако без станка,

тетурам се видиком, без престанка.