Последњих десет година свог живота, мој отац Војислав био је 

с л о б о д н и  з и д а р.

Пре тога, био је, такође, зидар, пуних д в а д е с е т година, али уд-ружени.

 И као удружени и као слободни зидар, радио је вредно и врло, врло, врло

квалитетно, најбоље. Био је вр-хунски м а ј с т о р.

На зиду и сада виси његова диплома о положеном мајсторском испиту.

О умећима мога оца могу да посведоче бројни сведоци, првенствено мајстори,

квалификовани, али  и многи други. Могу да посведоче и његова многобројна дела.

И данас, као драгу успомену, чувамо главна обележја његовог мајсторства: л и б е л

у, м и с т р и ј у, ш е с т а р,  в и с а к , 

л е њ и р – у г а о н и к  и  ћ у с к и ј у.

Чувамо и многа друга обележја са којима је градио своје ограде,

зидове, темеље, тунеле, понтоне, замкове, визије.

.

Његов задатак, у овом животу, био је да зида и до неба диже куле

и градове, радећи на  ступњевима – земља, вода, ватра, ваздух, етер.

На ступњу з е м љ а радио је зидове  и темеље ка-мене, зашто је, ваљда

због прасећања на један његов ратнички живот, проглашен за

врхунског мајстора – кнеза, док је на ступњу  в о д а  градио мостове међу људима и

удаљеним обалама. На ступњу в а т р а калио је материјале праисконе, али и

себе, и нас, своју децу, говорећи да је  и срце кварљива роба, ако није окаљено.

Чистећи нас на овом ступњу, сећам се, благо нас је и одлучно терао под вод-у,

нарочито мене, када сам се враћао, кроз Радичев До, из оносвета. Плашио се

да не оставим у овосвету клице за-разне и ви-русе оних светова да се не би

овосвећани, овоземаљци, разболели од страних, оноземаљских,

нама непознатих, бољки.

.

Те вечери седели смо у дворишту под дрветом багремовим,

што се, на латино-праисконом језику, назива а к а – ц и ја.

Песак његовог животног сата откуцавао је  последња зрнца,

док му се  душа клатила и нагињала ка почелу светлосног зрака.

Опраштао сам се с њим, држећи у руци велики висак,

исти онај који је и он тисућама пута зналачки држао у

својој десници, и сетно, безгласно, говорио:

.

– Ти си, Војиславе, био истински мајстор ове справе, коју си свег свог живота 

 и с п р а в н о  употребљавао, усправљајући своје куле кроз ступњеве

в а з д у х  и  е т е р ка храму цара Соломуна, ка небеском Вавилону, 

 стремећи ка врховима шиљ плав-етним. Никада је ниси вртео кругом

н е д е л а т н и м  за ситна неосвештана прорицања, нити неповезана

трабуњања, кријући своје незнање и опсене у речима магловитим, тобож

апокалиптичним. Знао си да је висак за куле ус-правне.

Био си потпуно свестан  да се с њим саветују они који не воле да раде

тежак посао потпуно с в е с н о г  истраживања. Све што се ради несвесно

нема јасног циља и у бити је несувисло и з б е г а в а њ е, па

и варање. А човек може варати само себе… Али, ниси их осуђивао,

ниси, већ си их прихватао такве какви јесу.

.

МОауеиН, Војиславе, мајсторе виска, шестара и либеле!

Мењао си себе, мењао светове, мењао си себе,а прихватао

с в е   људе  т а к в е   к а к в и   ј е с у!

.

*

Т р и д е с е т   и   т р и   с т е п е н и к а

 

Водоравно – либела  – плаво

Усправно – висак – црвено

Темељ – ћускија – тама

Обим – шестар – светлост

Мера – лењир – ултраљубичасто