1.

Затвори очи.

Затвори уши.

Затвори ум.

Отвори срце и слушај – срцем.

И не питај: Како?

Већ учини – тако.

Ум пита, ум жели да зна: „како?“

А оно, то „како?“ – је бескрајно.

Сети се: иза сваког детињег : „зашто и како?“, и одговора: „зато и тако“, постоји ново: „а зашто, а како?“

Оно ти сада не треба.

Учини То без знања, без ума: Слушај срцем.

Оно зна „како“ без питања, без знања.

Јер је на Извору сваког знања, Љубав увек зна „како“, само ако отворимо срце – и склонимо или утишамо све концепте ума: представе, страхове, „истине“, сумње, уверења,

жеље…

Када нема филтера ума, Стварност се указује у својој чистоти, онаква каква јесте:

непосредована тумачењима, условљеностима и концептима ума. Пре сваког искуства она –

Стварност – јесте.

Пре сваког искуства – ти си та Стварност. Ти си То. И све је То.

…

2.

Када знаш ко си, постајеш и остајеш суштински невезан: за тело и његове потребе, живот

и смрт, жеље и страхове, људе и ствари, идеје и догађаје… Та невезаност за свет појавног –

то је

слобода, једина стварна слобода и једина Стварност, коначна Истина.

…

Знајући ко си, знаш ко је (или шта је) свако и све што јесте. Саосећаш, али не бринеш – јер

знаш да патња и бол, ма колико изгледали стварни – пролазни су и припадају илузији.

Ослобођен илузије, више не купујеш у „хипермаркету Света“ и светских догађаја, већ

разгледаш и сведочиш остајући (не)додирнут: дирнут али невезан за исход света. Изашао

си из илузорне битке поларности – двојства у Стварности Једног. Знаш да је Свест све што

јесте: и Стваралац и Сведок, и Трагалац и Тражено…

…

Свест је Извор и Ушће: кружна природа Стварности, бескрај тишине у привиду тока и

манифестације: вечни Мир у промени…

То си Ти.

Ти си То.

…

3.

Напусти заувек везаност за себе, за познату причу о себи. Напуштајући један идентитет и

његову причу, отвара се простор за почетак друге приче, и нова прича може да почне!

Једно

је завршено, ново стоји као могућност – у заметку… Ако приврженост једном облику и

његовој причи нестане – шта остаје? Ако можеш да одбациш везаност и приврженост

једном

идентитету са комплетном његовом причом (сећањима, историјом) и останеш празан, на

самом почетку, не почињући ништа – ко си Ти? Ко си Ти у том тренутку? Тај прошли

идентитет са

својом историјом, неки још неодређени, будући идентитет, било који идентитет… – или

само поље могућности пре свега и сваког идентитета?

…

Ти си управо То!

…

Ако можеш бити било ко и било шта – на Извору, ти си само неиспољена могућност,

празнина пре сваке манифестације, непомичност пуме пред скок

(у тој непомичност скок је већ записан), тишина оркестра пре првог покрета диригентске палице… Коју ћеш

мелодију (симфонију) започети – ствар је Свести која се спонтано изражава у одсуству

ума. Али са сваким почетком – звук-прича-облик-идентитет-ум се појављује и креће у

живот, и везаност за тај облик (причу, идентитет) почиње као жеља за животом и трајањем

– до самог краја!

…

Та жеља за животом је везаност за живот у том облику и поистовећеност са причом

коју живиш; она је извор жеље за трајањем и извор страха од смрти – она је извор све

(психолошке) патње.

…

Ако одемо корак назад, схватамо да је самозаборав, тј. заборав тачке Извора свих

могућности који јесмо – извор патње овог и свих живота. У тој тачки Извора пре

манифестације, сви облици, све могућности, сав живот је само Једно – јер То

неманифестовано, Извор је све манифестације. Бити То – једина је извесност, једина

могућност и једина Истина. Јер то је Живот Вечни, оно што живот даје, али само не бива

ни рођено, нити умире… Знати То и живети То – значи бити у Истини. А то је коначна и

једина Слобода.

…

„Пре овог тела и после овог тела – Ја Јесам.

Пре и после сваке приче – Ја Јесам.

У сваком облику и пре сваког облика – Ја Јесам.

У свему – Ја Јесам.

Ја, Саморођени: и родитељ и дете, и оно што обоје доноси у постојање – Ја Јесам.

Живот сам и Извор Живота.

Извор свега у постојању – Ја Јесам.

Све у Свему – Ја Јесам.“

*

Забележено милошћу Једине Стварности: 19.-23.09.2014.