Лутам, још, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем и ја, да духом потамнелим,

тешким, невеселим.

 .

И овде, реку једну

видим, под својим телом,

да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.

А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,

и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,

видим да је, у раном умирању,

мојa, и туђа, младост, горка и једна иста.

 .

И, место моје судбе, са ужасом новим,

сусрећем давни живот, болан и прозрачан.

А, кроз ову земљу, свилену и прозирну

чим, уплашено, спустим девојачко тело,

кроз маслину мирну,

видим, далеко, опет, лишће свело

и завичај облачан.

 .

И, тако, без кретње,

туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.

И, тако, без знака,

дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.