Ти си ветар што милује ми лице

Ти си ово Сунце што ме купа Светлом

Твоји прсти плешу у мојој коси

На уснама ми је осмех

..

Ту си, знам, простиреш предамном

Своја најфинија ткања

И нижеш један за другим сарије

Све лепши ог лепшега

И бљешти богатство боја свиленога сјаја

Златни и сребрни вез цвета

Каквог само машта измашта,

А вешта рука везиље ствара…

.

У мени је Дивота!

.

Вучеш ме за рукав, гуркаш мој поглед –

да видим ово, да погледам оно,

Играш скривалице и мамиш мој уздах

Сваки пут кад заискри Твој несташни смешак

у оку дечака са бубуљицом,

у лептиру крај пута,

У огледалу рикше, којом обилазимо град.

.

Скриваш се и откриваш.

И знам да знаш:

Овде сам због Тебе!

(И Твоје игре скривалице падају на под

као перле расуте огрлице,

a Ти без украса тако драгуљно сјаш!)

.

.

Владан Пантелић: Хана Шинка

 

Плеши живот

Тако да отпустиш све бране

Које стежу твоје биће.

Рашири своје руке до Безконачја

И отвори наручје твоје душе

За све обиље

Којим те Живот непрестано дарива

.

Докторка,префињена песникиња,мудрица.

Запослена у Хитној помоћи у Новом Саду.

Пропутовала цели Исток и Јужну Америку.