Опет ће плећа стараца да озелене.

Под кожом, чујеш: потоци – живота јавке;

Пољаном белом на сунцу болесник језди.

Из неба самог, видиш, дрхтаве ничу травке.

 ..

Јединства вечног из свега ниче трава:

То седам небеса ноћас неко откључава.

 

 

Драгомир Брајковић (1947 -2009. ),

Збирка – „Пролеће у Техерану“