Свако јутро гледам дуго у Јарило сунце

Дишем четири ритма опонашам Свемир

У моје очи теку фотони зрнце по зрнце

У души духу свести телу нестаје немир

.

Када зурим природно се отвара треће око

Посматрам бића невидна двооком гледу

Њихов свет је нама брз и трепери високо

За њих – ходати а не летети – није у реду!

.

Ни мени спороходни корак – није у реду

Стога помно зурим у сунце без трептања

И управљам за доскок на Лиру или Меду

Од Аватара и Аса – предака изучих Знања

.

Намерио сам одавно да скокнем далеко

Превазиђох кораке по врховима планина

Да видим физичким очима удаљена бића

И гледам прародину и сунца других боја

.

Преко Јарила – уз технику – доскочих меко

Загрлих прарођаке – бића божански фина

Обли ме Љуб Творца – моћ Самооткрића

Причам разгледам и пратим осећања своја

.

Хоћеш ли остати овде снама – са својима?

Враћам се да обавим задатак па бих пош’о

Дошао сам на Мидгард – радим са многима

Рамха! Али што си дош’о када ниси дош’о?!