Чудотворче наш поносни,

Стојанe сине, Петра и Ане.

У Тврдошу утврдио, поповопољски

свештенички чин добио.

Због прилика манастирских,

унијата Дубровачких,

самовоље турчина…

Оде даље Светој Гори,

Влашкој и Русији.

Свој га камен стално вуче,

јача моћи у немогуће.

Враћа се у домовину,

у Требиње –Постојбину,

прогањан и клеветан.

 Од свих зала најгоре су своје,

где се образ не умије,

ко бахатог Саватије.

Тужи, и Богу се с вером моли.

Тврдош су му турци разорили

веру, никад погазили.

Свако добро у Острогу наставља.

Ту, и своје мошти оставља,

да их штује подједнако србско,

 а и муслиманско.

Многе ли си вером излечио,

Србска Славо!

Србска Главо!

Слава, и хвала Теби била!