Нема звукова у венама

али поруке долазе једна за другом

и пале светло у лобањи

гасе га у петама.

Зовеш ме ти из давнина

руком мојом оловку узимаш

и  кад је надахнуће ту

трн и стакло ми забадаш

у мождану кору.

Не знам ко си и шта хоћеш

само следим упутства до бола

а кад се утишају гласови

бацам задату ми оловку

оштрим чекић и њиме пишем.

И видим звезде силазе

за три прста ниже

мој отац из праха устаје у кожу

а кости одбацује

да се не оклизне.

Змај из прикрајка исмева крај века

а почетак приче показује ми

на искеженим зубима као на длану

и мени једино преостаје

да све то уредно препишем.