Када нам се срца отворе и стану

једно наспрам другог

као два огледала

што се у одразима

бескрајно удвајају

ми капију Вечности отварамо

и кроз њу без покрета пролазимо.

.

Цвет Времена смрзнут је за трен

у кристал Вечности

у коме се огледамо

телима без сенке

светлошћу наших душа

нежних и чистих

само себи сличних

и бескрајно истих…

.

У најдубљој дубини Срца

време не постоји

и ако га има

не тече већ стоји

и простор је безграничан

и прелази се у трену:

довољно је да помислиш жељу

и да је видиш остварену.

Најдубља дубина Срца

не зна за простор и време –

Душа препознаје Душу

и држи се главне теме.

.

Можда би светлости

у нашим срцима било и више

када би нам Срца у Сунца

уместо у роковнике гледала:

јер све што се пише –

то се и брише

као бели вео паре

са замагљеног огледала.

.

*

„ПЛАМЕН ТИШИНЕ“

Метапхyсица, 2005.