Пред спавање замишљам

како се таласају златиборска брда и ливаде,

замишљам мир и тишину под небеским сводом.

И дубоко у мени завлада тишина, мисли стану.

А тада, из непојамне даљине

чујем глас који ме дозива,

мајчин глас се јасно чује у ноћној тишини,

отегнуто и мелодично изговара моје име.

Обузме ме снажно узбуђење.

Одазивам се безгласно,

њој давно уснулој на другој страни живота.

И знам, однекуд знам да је то њен одзив

и дозив,њен одговор на моје дозиве у тренуцима очаја,

у оним тешким стањима кад у себи јаучем;

Јооој, мила моја мајко, помози ми, спаси ме, позови ме!

Али не,

њена љубав ме не позива себи,

она ми се само јавља у тишини

и држи ме на овој страни живота.