На увиру жедник, да избегнем некуда

Где ласно се с леђа збаци крст уклети

Истесан у ковници Страшног суда –

Све оком сам за птицом у плавети.

.

И гласом пустиника времена зовем,

Она кад је гласник стигао на коњу

С поруком у торбаку, и живу досегнем

На извору воду, ил’у неку потоњу

.

Свакодневницу да крочим ко створак,

Отарашену хајке, ловки и невера.

Бежећ од кривих огледала, укорак

Са сном о месту где пева људска мера.

.

А кад се вратим из привиди непоскоја

И слику света донесем ко иконицу

Друкчијег озарења, поимања и кова,

Са исходиштима што дижу измаглицу.

.

Па милету је супроставим овом

Који се подно себе узлетом суновраћа,

, Уречен, нек се озбори новим словом

И узвратом за млеч потакне саћа.