Само је Србима чудом дато

Да буду небески народ,

Све друго им је непризнато

Из года док омањују у год

 .

Од искона изгоне их горе

Одакле се не виде и не чују,

А доле им обитавалишта и дворе

За своје палаче раскрчују.

 .

За сваки зрачак што долута

Увек непогођу на мети,

Тешко је живети а ласно мрети

У тој кући насред пута.

 .

И зато кад међ звезде оду

Кроз потомке се изнова врате,

Поскидају рђу са позлате

И засводе отечество и свободу.

 .

Њима се точак натрашке окреће;

Доста им је сваког пута

Што пут безкраја узлеће

По којем лута душа истргнута.

 .

У Србији се играју кола

И онда кад ђаво свира,

Само светац седи уврх стола

И небо спушта на дно речног вира.

 .

Зато одавде ни једна небеса

Нису далека и висока –

Овде се збирају сва чудеса,

А живот и смрт мере одока!