Помало капка роса са горње латице

на доњу тик на ивици…

–

Помало мирис пољског цвећа освежи.

Долазак јутра одгонета питања од јуче

а вечери – ствара питања нова.

.

Лењо лешкари теле на сунцу ливаде.

Не мисли.

.

Дивно мачор своје шапе лиже…

кажу купа се…

све ми се чини да он просто јесте.

.

Коњ негде у даљини невидљив рже…

.

Моја Мара сија ко Сунце у уму мом.

Она је звезда знате, ако некога занима то…

.

Некада сам ходио пламењем њеним

и пливао кроз беле сени сребрних ватри.

.

Одбљесак бејах или већ нешто треће

али оно што вазда испуњава срце

су живота светла ватра и сни

и многа обличја светла духова свих.

.

Ех да…

Ох да….

Ал’ гледам у травку на левом длану што одмара…

.

У себи носи записе богиње Живе и Весне.

Тих ватрених душа живота

што негују све попут нежне песме…

.

Било је време да се буде.

И време да јеси и бићеш.

И био – сушт живота славио.

.

А онда ми Вилин коњиц слети на длан десни.

Помало трепне крилима ко да су му тесни…

сви простори овога света…не.

.

Ништа у ствари њему не смета…

.

А ту је Огњебог и Јарило весела браћа.

Ухватише, Одина и Велеса сада па у коло!

Коло коло наоколо,

Перуника наша дика…

.

Сварог смеху одушка сад даје, док

Перун стрелицама белим гађа плазмене облаке…

.

Тутњи свуда одасвуд!

.

Ту се Дажд са Радгостом заприч’о,

потекли су потоци са јаком кишом

коњ зањишта и у галоп стаде!

.

Под копитом искра паде…

На Алатир он ту тихо ста.

.

Сија, сјакти искри мноштво,

рој се роји звезда братство…

И сестринство материнство,

где се многа Земљица роди.

.

Буба Мара тиха сама…

на рамену мирно спава.

Сан њен види душа…

Црвен цвет се помакао

од тежине мале пчеле..

.биће меда сад одреда!

.

Мокоша певуши меко.

Златан вез јој сад попреко

и уздуж и низа страну…

.

Везе она живот причу,

не и драму…

.

Вид ми види што год жели.

А кад неће – ето среће!

Огрнула звездан ћурак

изгледа ко девојчурак…

Она вазда сва се смеје…

.

Ластавицо птицо!

Ево узми ти семена

из чудесне торбе времена,

те однеси тићу свом.

.

Знам, знам…крушка ће ускоро да слети

на мој капут од зелене чоје…

Исткала ми Вилин Дјева, срце моје.

Да не зебем док Свемиром лутам…

.

Ех да…

Ох да…

.

Бели је мермер на подовима мојим

а златни прах у судовима свим.

Њиме се посоли свака земља

и Земљицом постане родна она.

.

Једна од милиона…

.

Може и мало праха на чело,

онда се види све бело и беље…

и дубље и даље…

.

До Права где извор живота је…

.

Славуј ми саопшти да време је вечери.

Кораком лаганим тркнух.

Уз скок ил’ три, бејах у својој шумској колиби…

.

Уз поток бели што душу вазда весели…

.

Вратнице јој беле од дрвета једног старог.

А унутра звездани круг.

.

Време је.

Зелени капут од чоје облачим меко.

Њега ми Вилин Дјева моја истка лако…

Као да је песме стих…