Трбухом за крухом кренула колона
па вије око судопера старога.
Предачка јој свест шаље пут искона.
Миле мрави трагом архетипа свога.

Кућа им је ова раздрумила путе
којима их њино пра време навига.
Домаћина кућног неправедно љуте.
Мали мрави сад су највећа му брига.

Не пада му на ум да је он ту уљез
који је на путу саградио кућу.
Вид му оробио хедонизма кавез.
Не види нетрајно у своме беспућу.

Решио је мраве хемијом сатрети
па пошао бесан да се њоме снабде.
Ни слутио није да ће спас свој срести.
Бог се побринуо за лек из природе.

Сусрете монаха пустињског живота.
Неупитан он му о мравима рече:
Звиждући им ову песму Саваота.
За свагда ће река њина да отече.