Сед чобанин стоји на леђ’ма му гуне,

засвирао песму домовинску, дугу,

звук се меша с ветром на врху планине,

ноте грле шуму, разгонећи тугу.

.

Росна кап заблиста, јутро рано руди,

кроз храстово лишће протињу се сене,

у подножју доли фрулу чуше људи,

дал повратку части приближи се време.

.

Са друге се стране Kосово назире,

почуше се звона мешајућ тонове,

поток бистре воде поновно извире,

фрулашко нас срце појем својим зове.

.

Kлизну суза нежно пастиру низ лице,

за колевком пати, душа га заболи,

виде како круже црнокрилне птице,

за слободом вапе гробови, храмови.

.

Сам себе упита: „Дал ће фрула успет,

пробудити нашу успавану земљу.“

Песме звуци орно к Светињи се спусте,

бел двоглавни ор’о из сана се прену.