Опростићу ти сузе,
склизнуле су низ сунчани дол.
Опростићу ти чежњу
ишчилила је давно кроз врцави строј.
Опростићу ти и тугу и патњу и уздах
и ту тешку бол.
Опростићу и рану, усахлу тамну
што зјапи још увек на челу мом.

И нек оду речи,
пројуриле су к’о бизони,
о, давно већ.
Нек ишчезну и стрепње,
сакрила сам их у скут, под капут онај твој смеђ.
Нек лете и песме и игре и смех…
Нек ишчиле и зиме у твојој шуми
што спознах их тек.

Нек иде, драги и сећање и стварност и те риме
што створише ме у твојој песми док врех.
Нека се склоне све нити фине
што везаше нас за навек.

О, пустићу сваку ноту,
сваки трептај и поглед и чин.
Нек усахне, ишчили,
к’о ватри пролећних последњи дим.

Нек ветар сећања однесе и онај наш последњи трен.
Опростићу, оростићу ти, ето, и што био си њен.

Ал’ драги… мили… једини мој снен.
што покида,
што погази,
под ноге баци је
Направи од ње суморних киша јефтини плен.

Љубав ти не могу опростити
и онај наш мали живот њен.