Обрашчићи, медни рујни
окице им звезде сјајне
без лажи и без тајне.
Поседаше око стола деца
кикоћу се, задиркују једно друго.

Али, авај тугооо!
Стаде испред мрки Тата
у руци му веза од канапа.
Одмери их оком оштрим
и најмлађем `вако каза:
– Дај де руке, испружи их
да видимо кол`ко вреде?

Све их редом тако веза
од прстића до троношца.
(Шта смо сада погрешили
у цркви смо добри били?1)
Чудно деци — сва збуњена.
Шта се ово овде спрема
веза, колач и смоквица
каква ли је то игрица?!

– Срећан Празник, децо мила!
Овако се откупила
удвојте се, утројте се
нек се шири коло веће
до године на Косову
Бог — дао среће!
Рече мајка и обасја децу
пламеном свеће.