Не могу да изменим овај худи, сури свет,
што амбису безглавим копитом галоперије, у бури, јури клет,
што у запису генском , згури праматерије,
потире синусоидни сплет,
што га сазда Божија сила жива,
али могу да ћелије ткива,
да дамаре била,
сваки свог духа крет,
озарим светлом спознаје,
да све што живи и бива
зацарим као величанство Живота,
да будем рука која милошту срца даје,
да светом овлада Радост и Лепота.

Да будем Бела пчела што узноси мисао у космички лет
и роји се медоносна у сазвеђжима Сиријуса и Лире
да моје песме зујем кошнице и влатима ливада свире,
да свако од мога Рода буде ми свет.

Да ведра чела љубим ближњег свог,
ако и он мене љуби,
да искру озарења и занесења
пренесем даље,
умножим у уму будног
и оног који би да се буди,
да ниску осмеха дарујем
и смекшам мргудне ћуди.

Могу да обучем ткане и везене хаље,
што су златописом срме везле ткаље
да сплићем руке са народом својим,
где играју лекарка до праље,
пекарка, министарка до шваље,
да у колу гиздава играм и стојим,
где се пред Богом свако једнако броји,
да чељад своју рођеним дојкама дојим,
да их водицом изворском и епом јуначким појим
и да на страшном месту постојим,
кад за то куцне усуда час
и кад се из јендека,
са бедема
проломи народни глас.

Могу да сплићем душе у букет мирисних душа,
од кудеље снова да ткам уже избављења за спас,
кад му до грла допре мутна вода,
да појем и будим понос свога Рода,
да од гордости му надмем груди.

Не могу да изменим свет овај сури, худи,
али могу да створим Нови, лепши и бољи,
по мери Човека и питомих Људи.