Уздахе и наду

Качим о кестеново грање,

Па се њишем

На затегнутој струни

Месечине.

У мени се све

Расипа и ломи,

Док из срца

Вадим ове речи,

И своје рањено крило

Кријем у гомили лишћа.

Киша тихо пада

Мека као тишина,

А ја ране своје

Концима туге

Завезујем.

Сама сам

Свог срца тамничар,

И могу само

Да јездим с птицама,

Јер ми је једино сан

Оставио у очима,

Да летим

А да се не будим.