Имам ветрове жлезде у грлу

које издвојене на листу локвања

подстичу водоземце кад оду од мене.

То се дешава у поноћ

кад се моје тело успава

од прекомерне прашине,

тада ми у уста ушета зачетак дувања

предсказујући борове иглице

и онда крајеве косе

обузме дрхтава заљубљеност,

удах и издах размењују се са косом

што на лет натерује,

а главу између

узимају ми кажипрст и палац

као нит пантомимичара:

то је линеарност мора као ти и ја

то је обојеност мрака као твоје и моје

а нема ни наших мисли

само фантазам гутања.

.

Имам ветрове жлезде у грлу

тек кад прогутам водоземце,

тада се вратим себи

и слушам дување ветра у желуцу

а ти си тако непостојеће далеко

да се коса моја расцветава у звезде

и одласком својим

чупа из корена сваку влас.