Сунце.

Та велика ужарена лопта

нигде не сија блиставо и умилно,

као над овом земљом

што се Србијом зове.

Нигде неће ни с’јати!

Свитање над Србијом описа нема .

Заћутиш.

Занемиш у трену

када те њено сунце грли

и прелива се над тобом.

Уплиће ли ти се чежња у власи,

човече, ти, што упијаш румен тог сунца

над овом земљом Србијом

и носиш у оку  своме њено свитање?

Да ли се она копрена плава

што ти се из ока распе  низ скуте

по некад , само,  заталаса

виш’ оних питомих падина благих,

па дуго, дуго тонеш и нестајеш

у сјају тог сунца

што се прелива над твојом власи?

Да л’  ти се, низ њене плаве даљине српске

из груди отме онај нежни дрхтај,

па затрепериш:

Волим Те, Србијо, да ли знаш?

..

ММ:  „Плаве даљине српске“.