Пауци су небо премрежили,
а ветрови и вихори ћуте
на згаришту душа.
Смрдљиво биље из пепела клија.
Ко у последње време
огуба се сва лепота
и остаде пустош.
Боже, шта би са човеком?

Ако и чујеш глас, знај,
то није песма ни смех.
Ако чујеш глас, знај,
то је само усамљени зов,
или нечији бол
што лута и тражи узалуд.

На згаришту пауци се множе
и у мреже спокојно лове
ретке мирисе душе
и скривен људски бол.

Стрепим у пустоши
и тражим ретке мирисе,
тражим бол као мој.
Можда има наде за човека.

.

1993.година