Као што нашим животом ствари живе свој и горе

Тренутак којим се бацимо у вртешку и звук,

Протежемо се кроз све што сањамо и бивамо коре

Оног времена што се одједном извија у лук.

.

И река пуна наших гласова од којих постају рибе,

Брзајући да достигне себе, досеже нас

Затечене у свом пољупцу изнад сунчане колибе

Неба чију птицу спуштамо у свој глас.

.

Сунце топљено у крв реч је која нас изговара

И чини вишим за један сан од свега што гар

Нагризом глувоће у ходнике тишине претвара.

.

Нашом смрћу не умре ништа везано сјајем у блеску,

Док неког блиставог корења испијамо жар

И остављамо за собом траг у времену као у песку.