Србија, стављена уза зид,

Пред погуб с очију стере мараму

И далеко управи вид

У своју светлост и таму.

.

И док једна на западу пада

И види што је било и биће,

Друга, сва од омлада,

На истоку буди се и свиће.

.

Србија кад надође мрак,

Саму себе испод гране с омче скине

Као змија свој свлак

И небу се под облаке вине.