Софији, Татјани и Наташи

Седимо на прагу. Кућа се стара

У разговору нашем сад одмара.

Над главом, у лишћу, шуми ноћ месечна.

Испод нас протиче река

Као небо вечна.

И ветар долази, са гране откида лист

Који нам пада на косу

Као златник чист.

У даљини гори звук. И у нама неприметно

Нешто се мења:

Опажамо, долази време сретно.

Тад замреше нам речи

Као испражњене пушке.

Доле у врту негде,

Опадају труле крушке.

Ваша ме љубав згреја. Кроз њу чујем

Анђеоски пев док сањарим,

Док путујем.