Дела која се више не налазе у школској лектири

Ова једноставна прича говори о двојици пријатеља, обичним људима, који се сусретну усред Париза, за време Француско-Пруског рата. Рат им је донео јад, сиромаштво,  глад,  однео свакодневна задовољства, слободу,  мир,   људско достојанство, право на слободу и све оне мале ствари које живот чине вредним живљења.  Пријатељи Морисо и Соваж познају се као колеге с пецања. Сваку недељу спустили би се на реку ван града и тамо у миру пецали, што их је испуњавало великим задовољством. Откако се рат разуздао, они су и заборавили на своју страст, али их је ненадани сусрет поново на њу подсетио. У том узбуђењу, одлуче да би могли поново да пођу пецати, иако то није нимало безбедно у ратним временим, поготово јер се њихово омиљено место за пецање налази јако близу места које су окупирали непријатељски Пруси.  На жалост, њихов излет постане кобан, јер их води равно у смрт.

Умрли су не окаљавши своје име, не издавши никога, нису се понашали попут кукавица, већ су у смрт отишли достојанствено.  Како су живели заједно у најугоднијим тренуцима свог живота, тако су заједно и убијени. Бачени су на дно реке, што је симболично. Вечност ће  провести на месту где су најрадије проводили сваки слободни тренутак живота.

Врста дела: приповетка; извор: нет страница Лектире РС

.

Питамо се, којој то Комисији се не допада ова дивна прича? Шта је то што у њој није добро? Шта је то што би се из ње могло научити, сазнати а што није вредно „новог“  погледа  на свет,  као и разумевања самог живота? Шта је то што се не уклапа у ткз. савремени ток живљења због кога је избачена из редовне наставе? И наравно, питамо се, шта то та нека Комисија нуди као замену?

Приредила Верица Стојиљковић