Песниче, љубимче Бога Световида

Ноћас пишеш песме, види се из сјаја

На прозорском окну твојих одаја,

Види се кроз дрво, камен зида.

Зидови су око песника биљурни,

У часу кад се рађа песма,

Светли се ореол његовога несна,

Људи сањају светлост кад песник бди.

Старост немају ни песник ни Бог

Рекао је срца ојађеног

И под старост млад наш славни Тин.

Световида и њега ватре Бог

Обдари вечним жаром срца свог,

Они су под истом звездом рођени.