У том трену кад зора свитава,
обгрли ме сетно безтебиште.
И реч ми се с’ грешком заварава,
погрешно се исправност напише.

Тешко јесте кад ми недостајеш,
све се туге згрну око мене.
И изнова у зенице станеш,
док протичеш с’ таласом кроз вене.

И мртви се зарад мене крсте,
грч тишине, што срце резбари.
На груди сам наслонила прсте,
кроз кожу ми дажд душом ровари.