Сушта,

опрости,

не умем те.

Згазите кукољ,

одушену у ватру,

па запалите.

– Данак у пупољку.

Онда голо

– поново.

Душ добро утабан,

да шкрипе ципеле.

Кћери својој ходи,

Сушта,

треба земљи кап,

ал’ траг узми у лет,

тамо,

у покоји бели цвет,

усвојена,

неспокојем,

не умем те…