Милорад Максимовић: Стазе звездане прашине


Ако заборавиш ко си, заборавићемо ко смо и неће се

јутарња роса наших стопала нагледати.

Ако знаш ко си живећемо чудо и златно Сунце пуниће

наш пехар свакодневно.

Испиј вино живота, оно није од земаљске сорте.

Никада ти нисам рекао све

што ми лежи на срцу, души и тихује.

.

Што ноћу снева јутро без свитања…

…и питања…

.

Сунце ме буди а будан јесам.

Оно ме мази ватром својом.

У њој ја певам. 

Сан ми је јава а јава је прав.

.

Вечити путник на путу свом.

Под стопе ми сад звездани прах

мир и вид, слово и вед

разгоне светлом сваки страх.

.

Шта је живот без росе под ногама

без зрелих црвених трешања 

у подне када јара јари те срце зари

и кад душа кроз очи пева…

.

Никада ти нисам рекао сне.

Сни могу постати јава

и онај дође који срце бира

и духом и ватром све покрива.

.

А ватра бива чудновата та,

напоји те више него вода са извора

чисти боље нег планински поток хладни,

зна та добро шта је шта.

.

О да…

.

Чек само на трен пријатељу мој,

час да скокнем до белих врхова

где се гледа цео свет.

Па ти јављам где Сунце пребива.

Постави коментар