Низ поља брзог одласка хода

та плаха срна и крхка птица

сада је облак и чиста вода

из ока пала на сенку лица

.

пила је јутром са длана снове

сунцу је стремила у висину

вечности уткала у дане нове

у песму стварану невид сину

.

а сада поље кораке крије

и тајну трајања у болу света

она је лахор који се вије

.

под небом тихим великог лета

у белом трку већ сва је сена

на меком обзорју премалена