Слушам у мирној љубичастој ноћи

где шуште звезде; И мени се чини

да често чујем у немој самоћи

певање сфера на топлој ведрини.

.

И чујем тихо у осами тако

вечити шумор из земље и свода;

И слушам дуго, немо и полако,

те речи лишћа и тај говор вода.

.

И ја разумем те гласе што хује,

тај језик Бића и тај шапат ствари…

Често све стане, још се само чује

куцање мог срца. Но исти удари

.

Чуше се шумом, мирно закуцаше

удар за ударом, из стабла; И јасно

куцну из црне рогози и шаше –

дуж целог поља… Најзад, многогласно,

.

доле, под земљом! Негде у дубини

једнаким ритмом, као мукло звоно,

огромно срце зачу се у тмини:

Удари мирно, тихо, монотоно.

Збирка: Песме сунца, циклус: Сенке по води