Србин сам и то ћу остати,

Србином се до своје смрти звати

и у српској земљи, само у њој,

кад смрт позове наћи мир свој…

.

Заједно са својом браћом, а не сам,

спаваћу мирно свој последњи сан

у храму белих зидова,

у сну вечном без снова…

.

Српски храм, земља српска,

туђа би ми била мрска,

Србин неће заборавити на мене,

да ме у својој молитви спомене…

.

Како бих сам могао бити у туђем крају,

кад ме овде сви познају,

спаваћу са Србима мртвим свим

са осмехом тихим, блаженим…!

.

Крст српски с настрешницом малом,

поставите на гробу мом,

јер Србин сам својим бићем целим

па то и по смрти остати желим…

Поезија Лужичких Срба

Приредио – Петар Пипер