Колиба шаманска

осетом давнине

допире.

Будна сањам

заборављене снове.

Ловац ме дубоким погледом краде

док рудином постељу напушта.

У походе мора!

Разливена лепота га пече,

миловање одлаже,

препушта сунцу да зарони у мене.

Да ме чува!

Он и сунце су браћа,

свако на своју страну.

Враћа се кад месец

окити колибу.

Дарује шаманки својој плен,

она њему … плес…

С. Ђинђић: Бела шаманка