док се јутра не сете петлова

ериданском путујемо реком

размеђама надјаве и снова

крманимо васкрсу далеком

.

лађа сунца насред тамне воде

ватре наше преноси у вечно

то у нама поново се роде

непреболи када небо млечно

.

пада зором да раздвоји тела

да умири једно срце плачно

док трајемо насред вирја бела

.

у ком судба надвладава мрачно

сред наслада којима се дамо

усхитима кад се удвајамо