Једна жена са хаљином од натрулог предела

Долази у мој дан, седа за сто поднева

И гледајући ме потамнелим очима тек опалог лишћа,

Као коре воћа тренутак по тренутак

Жваће моје време.

.

Узалуд у небо кријем лице и бежим везан

За корен као стабло на које слећу уморна јата облака

И док се чују крици птица у ваздуху,

Претварам се у ветар око себе као око куће

Обрасле у заборав на чијем прагу стојим.

.

Једна жена са гласом од дугачких киша

Силази у моје вече, леже у постељу сна

И чекајући ме дубоким телом још увек топле даљине,

Као жар непогоде пламен по пламен

Гори моје слутње.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча