небостазјем ветар свилокрилни

стопала нам милује уснула

раздељени светлином умилни

распаметом хиљадама чула

.

два се чуда премећу у треће

несагором зведанога праха

опет биће што сад бити неће

од усхита до несаглед страха

.

пупољци усана пролећно бехаре

низ груди се сливају бујице

опијају дуго махнитаве јаре

.

чекања нам слуђују улице

због бескраја надање је веће

спој бесмртни распрснуте среће