између два времена везан за стубове срама

сањаш небо од сласти за пролаз у вечно ништа

опија хоризонт вида илузијом панорама

док спушташ се страхом у прва светилишта

.

живот моли се именом твојим да вечно траје

сред рањеног срца олтар са светом ватром гори

све се поново рађа и све у неслуху нестаје

нестан са слутњом вечности опет се бори

.

док издвајамо се стапањем телесним у једно врело

ти враћаш се коренима женским у почетке неба

потсвест молитвом недосега свемира је тело

.

пред трпезом где нафора је неискап љубавхлеба

где будили смо врелином ума незасите груди

између два времена кад се у страстима полуди