Ноћу су се палиле крпе облака

над градом кад уплашени излете јастреби

из округлих прозора куле у које је

још јуче падала киша

.

целе пробуђене јесени већ!

.

Лак ветар пева кроз уморне прозоре

мимо њих иду запушивши уши да би

чули тишину смрти

Ништа се није из те воде чуло кад мирно

корачах преко мостова на север

Напоље на неопране обале језера!

На оштрој стрмини из гласа викнух

за малим галебима јер сам и ја летети хтео Ономе –

.

Не треба питати За шта, Због чега, Зашто

.

За собом одједном зачух

како се мајке српске вратише на пасишта.

где лежаху синови њини ко мртви авијатичари

.

Звали су у тамно плаво лишће врба

Тебе, моја драга, тебе само.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер