Због ње су уморне месечине

Попиле рибама говор,

Због ње сусунцокрети постали налик на сунца

И гњурали се у небо.

Увек присутна у свакој мојој тишини

Заривала ми се у мисао и трзала у оку,

Мазила се у мојим звучним грудима,

А испод прстију ми мигољила своје тело

Гипко као лудило савијено у глад.

Ја сам је мешао у себи са путевима

Забаченим међу звездама

И слушао како тумара

По мојим шапатима.

Велики србски песници

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“