Ратниче Свети, што из далека

кораком одлучним, Ти газиш пут,

знаш ли да Те још Србија чека,

да јој к’о некад, пољубиш скут?

.

Можда ће сутра спокојна бити,

можда Ти неће требати штит?

Дођи, српско ћеш вино пити

и своме роду постати мит!

.

Руменим вином Ти умиј лице,

срећан што видиш Србију.

На српској земљи Ти опиј свице

што вином Светитеље напију.

.

… А једног дана, када све прође,

када нам утихну чемер и јад,

и штитом заклони свети Ђорђе,

што је због Христа васкрсн’о млад,

.

тада ће опет, као некад,

мишицом снажном подићи штит.

Није ни знао да ће к’о никад,

у нас уткати вере нам, нит!

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић